Победник

ОДБОЈКАШИЦА МИЛЕНА РАШИЋ, ЕВРОПСКИ И СВЕТСКИ ШАМПИОН, НАЈБОЉА БЛОКЕРКА НА ПЛАНЕТИ
Девојка од злата
Рођена је у Приштини, све до краја 1999. живела у Обилићу. Свету српску земљу косовско-метохијску заувек носи у свом срцу, на путу из ње ка њој. Одбојку почела да игра у Аранђеловцу, наставила у Панчеву, Кану, на Босфору. У свим такмичењима на којима је наступала, у години за нама, била је на победничком постољу и златна. Образована, васпитана, ратничког духа и етике, она се и данас чврсто држи вредности које је понела из родног дома

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорнице

Какву само годину за собом оставља Милена Рашић! Победница на свим пољима – са репрезентацијом је освојила шампионат света, са клубом „Вакифбанком” одбранила титулу шампиона Европе, освојила титулу клупског првака света. Најбоља је блокерка Европе и света, члан најбоље поставе светског првенства и колико би још признања могло да стане у тријумфални опис сјајне одбојкашице...
– Заиста нисам могла ни да замислим да ћу се наћи на подијуму сваког такмичења у којем сам учествовала ове године. И то са златним медаљама око врата. Ово је свакако година коју ћу памтити и надам се да је ово тек почетак дугог низа успеха, како наше репрезентације, тако и клубова за које будем играла.

На Светски шампионат сте отишли са репутацијом европских шампионки. Чини се, међутим, да ни међу вама, а ни међу осталим учесницима, није владао утисак да Вам припада улога фаворита?
Сигурно је да смо били фаворити на папиру. Шушкало се да је баш Србија један од главних кандидата за освајање неке од медаља. Међутим, нисмо хтеле себи да намећемо никакав притисак, јер је тако много лакше играти и дати све од себе на терену, без обзира ко се налази са друге стране мреже. И саме смо од почетка предосећале велики успех и знале да можемо доста да урадимо ове године, али смо то некако задржавале за себе.

Шта Вам се чини пресудним за освајање светске титуле?
Рекла бих да је то истрајност. Пре свега зато што смо успеле да се изборимо до самог краја, и поред дугог такмичења и превеликог умора. Једноставно смо ишле на све или ништа, што се на крају и исплатило. Имамо сјајан тим, сјајну атмосферу, а то је свакако један од битнијих фактора, поред вредности које свака од нас појединачно поседује.

Екипа годинама сазрева. Шта је у међувремену стекла, а што јој је недостајало некада?
Иако је дошло до неких промена последњих година и доста млађих девојака се прикључило екипи, држимо до система који траје већ дуго и даје резултате. Да, екипа сазрева из године у годину. Доста је ту ситница које недостају у игри, али се надоместе другим стварима и успевамо да их колико-толико прикријемо. Жељу имамо, мотивацију такође, и просто хоћемо да оставимо срце на терену када год нам се за то укаже прилика.

ЕКИПА КОЈА ЈЕ УЗРЕЛИЛА

Добар амбијент је темељ сваког дугорочног рада...?
Атмосфера је битна у тимском спорту. Да будемо ту једна за другу, да играмо једна за другу. То је нешто што описује велику и успешну екипу. Без атмосфере је тешко направити неки резултат. Све смо карактерно другачије, али, опет, све имамо исти циљ и знамо зашто смо ту где јесмо.

Јесте ли веровали да српска женска одбојка може да се вине овако високо?
Искрено, јесам! Само се чекао тренутак када ћемо се дочепати самог врха. Увек нам је недостајало врло мало, али смо најзад успеле и пресрећна сам због тога. Зрелимо, искусније смо и знамо како да се носимо са потешкоћама, како да их превазиђемо што је брже могуће.

Имамо ли право на наду да ће српске одбојкашице успети у дужем периоду да сачувају место међу најбољим на свету?
У свим светским екипама је дошло до смене генерација. И код нас. Али, ипак смо доказале да можемо доста, како прошле године на Европском, тако и ове на Светском првенству. Младе девојке које се прикључују националном тиму веома су талентоване, раде напорно и имају велику жељу да напредују. У Србији постоји приличан број тренера који одлично познају свој посао и верујем да ће још много талентованих девојчица тако стасати и брзо се наћи на списку за репрезентацију.

Чини ли Вам се да спортски резултати надмашују услове у којима функционише српски спорт и да би на том плану требало учинити бројне промене?
Услови у нашој земљи не могу се поредити са условима које имају Бразил, Америка и остале велике спортске силе. Али, са друге стране, имамо све што нам је неопходно за одговарајуће припреме пред такмичење. Наравно, увек може боље и надам се да ће у блиској будућности све то доћи на своје место. Наша земља свакако има велики спортски потенцијал.

Већ годинама сте спортски печалбар. И у томе сте остварили сјајне резултате?
Ово ми је девета година „преко”. Имала сам ту срећу да радим са врхунским стручњацима од самог почетка бављења одбојком. Исто тако, имала сам у екипама и искусније играчице од којих сам много научила. Са својим тренутним клубом сам доста тога освојила на светском и европском нивоу, и волела бих да се то све понови. Јер, као што би и сваки други спортиста потврдио, никада није доста пехара и медаља.

ДВЕ СТРАНЕ СВАКЕ МЕДАЉЕ

Да ли игра у врхунским екипама, ствара притисак који се понекад тешко подноси?
Притисак је огроман. Од самог почетка сезоне јасно ти ставе до знања да се иде на освајање сваког такмичења које се игра у тој сезони. То понекад, бар мени, заиста не прија. Научила сам да једноставно заборавим на притисак и радим оно што волим – играм одбојку и дајем свој максимум.

Јесте ли понекад жељни предаха?
Лоша страна професионалног спорта је што брзо мораш да заборавиш на успех који си управо остварио и посветиш се следећем изазову. Неки нови циљеви те чекају само пар дана након освајања неке медаље. Зна то да буде тешко, јер си ментално још увек на том подијуму где се чује твоја химна. Навикнеш, али рецимо да су то моменти које бих волела да заменим предахом, кад можеш да проживиш успех.

Да ли је искуство које сте стекли током каријере оправдало Вашу одлуку да се посветите професионалном спорту?
Када почнеш да се бавиш неким спортом док си још млад, све ти много лакше пада. Не идеш на екскурзије, излете, рођендане, јер не би да пропустиш тренинге. То су све ситнице када се упореде са тим да си, када уђеш у професионалне воде, далеко од својих најближих бар девет месеци у години. Има периода кад то баш тешко пада, али с годинама и то постане ствар навике. Од малих ногу нисам испуштала лопту из руку, одбојку сам заволела од првог тренинга. И да сам одлучила да се бавим нечим другим, мислим, то би сигурно било блиско спорту.

Сматрате ли да младе генерације разумеју колико дајете себе у ономе што радите?
То је морају да знају пре него што одлуче да се баве спортом на професионалном нивоу. Доста је ту одрицања, али има и доста лепих ствари које ти се десе. Упознаш нове земље, културе, пријатеље. Као и све друго, и ово има своје лоше и добре стране. Потребно је и доста напора, труда, па и тврдоглавости да не одустанеш од онога што си зацртао, ма колико препрека да ти се нађе на путу, а увек их има пуно.

БИТИ УЗОР

Оптерећује ли Вас то што сте некоме можда узор?
Далеко од тога да је то оптерећење. То је велика част! Срећна сам што имам прилику да некоме будем узор. Многи од те дечице ће једног дана бити баш овде и тада ће они бити некоме идоли. Верујем да су спортисти неко на кога би деца требало да се угледају.

Ко Вам је био највећа подршка током сазревања, спортског и животног?
Моја мајка. Подржала ме је у свакој одлуци коју сам донела током каријере и захвална сам јој на томе. Пре свега, хвала јој на васпитању, на лекцијама које ми је пружила о правим животним вредностима.

Ваша породица је са Косова и Метохије. Да ли се у том сазнању крије нека Ваша посебна емоција?
Да! Рођена сам у Приштини, а живела у Обилићу до краја 1999. Никада нећу заборавити место у коме сам рођена. Вежу ме посебне емоције и успомене на детињство. Косово и Метохија ће увек бити у мом срцу.

Јести ли носталгични?
Морам признати да јесам. Како сам старија, то постајем све више. Носталгија је нешто са чиме се често борим, али до сада сам увек излазила као победник.

Шта још привлачи Вашу пажњу, осим спорта?
Доста тога. Све зависи од дана и расположења. Не могу да живим без музике. Увек ми је превише тихо када ми не свира радио или нека специјална плеј-листа. Волим да читам књиге и гледам филмове, што најчешће и радим у слободно време. Прилика за позориште је мало, али трудим се да одем што чешће могу.

Волите ли путовања и како их доживљавате?
С обзиром да се бавим послом који доноси стална путовања, једноставно то постане део живота. Волим да путујем, волим да посећујем и упознајем нова места. Када то није у склопу такмичења, волим да обилазим околна места и просто уживам у нечем новом. Дешава се доста често да имам и неког од водича да би ме упознао са целом причом тог града, јер ту увек нешто занимљиво можеш да сазнаш.

Имате ли жељу да се окушавате у кухињи и шта волите да једете?
Специфична сам у томе. Једем само оно на шта сам навикла као мала, ретко пробам нешто ново. А волела бих да то променим. Кувам искључиво када имам времена, да то све буде натенане и да уживам у томе што радим. Тада појачам музику и потпуно се изгубим у кухињи!

Да ли сте свесни колико задовољство доносе нацији спортски успеси?
Некада ми је тешко да поверујем у то све до тренутка када слетимо у Београд и сви људи на улици ти прилазе и честитају. Дешава се и да те изгрле и изљубе. То су моменти који се памте. Тек тада схватиш да те људи заправо прате и навијају свим срцем док си ти негде тамо далеко. Та подршка много значи.

***

Биографија
Милена Рашић (Приштина, 1990). Одбојку је почела да игра у аранђеловачкој „Шумадији” 2002. Играла за панчевачки „Динамо”, француски „Кан”, данас је члан истамбулске „Вакифбанке”, клупског првака Европе и света. Освојила је све значајније европске, светске и олимпијске медаље. Висока је 193 центиметра и званично најбољи блокер светске женске одбојке у 2018.

***

Пријатељи
– Пријатељи су светиња за мене. Имам их заиста доста, од времена док сам била дете, па све до одласка из Србије и упознавања нових људи. Најдражи су ми они који су од самог почетка били ту за мене. Од детињства и тренутка када сам дошла са Косова и Метохије. Генерално сам врло дружељубива и волим да упознајем нове људе, али нико не може заменити стара пријатељства.

***

За своју земљу
Какав је осећај борити се за своју земљу?
Невероватан! Тај осећај се не може описати речима. Част је и задовољство борити се за боје своје земље!

***

Здравља свакојаког
Шта нацији желите у 2019. години?
Желим им да буду здрави и срећни, пре свега! Јер када то имамо, све остало је много лакше добити и остварити! И да сви заједно славимо неке нове успехе и у наредним годинама!